FIRENCA- MOJ OSTVARENI SAN

Živeću jednog dana u Firenci! Firenca je grad mojih snova – rekoh nekada davno roditeljima.Aha! – klimnuše oni podrugljivo glavom, što me je posebno iznerviralo jer sam im u očima pročitala da me nisu shvatili ozbiljno.

Ja sam u Firenci. Ne sanjam. Moji su, doduše, još uvek zbunjeni, ali san se ostvario. Znate li kako se oseća devojka koja siđe iz autobusa sa dva kofera, kao dva omanja šifonjera, u rukama i koja treba negde da stigne? A nju baš briga, važno je da je tu, gde je naumila da bude. U gradu svojih snova, u Firenci.Prvo što sam primetila je-haos u saobračaju, ali haos sa stilom. Neverovatna gužva na ulicama, milion znakova za zabranjeno parkiranje koji ničemu ne služe, tj. niko ne obraća pažnju na njih. Nije mi jasno kako im uopšte polazi za rukom da se ne parkiraju na trotoarima i travnjacima, kao u Nišu.

Gde god da baciš pogled-lepota. Što je nekako sasvim prirodno za grad Fiorentine, kako ga zovu. Kasnije sam saznala da je Firenca grad velikih fudbalskih dresova i velikih fudbalskih junaka, obojenih u ljubičasto. I da navijači Fiorentine, možda, nisu najglasniji, najvatreniji… ali su, po mogo čemu, najmudriji.

Učinilo mi se tog časa da stojim na najlepšem mestu u Firenci. Dok nisam shvatila da ovaj drevni grad ima više desetina najlepših mesta. Pejzažom Firence, uhvaćenim u mom prvom pogledu, definitivno se je istakla kupola Duoma. Drugi pogled me obaveštava da u Firenci nema zgrada viših od nekoliko spratova. Duomo, Santa croce, Merkato centrale, Sinagogue, Palazzo vecchio……i to bi otprilike bilo to što viri iznad krovova. A o duhu Firence, učinku dinastije Medici, kulturi i karnevalima, govorićemo još.

Nešto što je apsolutno nemoguće pronaći u Firenci je – tišina među italijanima. Svi galame, i svi su uključeni u raspravu. Pun autobus u Firenci čuje se verovatno do Bolonje. Svi su bučni, vozač najviše. Od prve do poslednje stanice. Sreća je da znam italijanski pa, slušajući ih, već uživam shvatajući da su slični nama – veseli, govorljivi, ponekad dosadni jer usta ne zatvaraju, ali nadasve – puni života.

Umorna sam i gladna. Više gladna, jer miris italijanske hrane prosto opija dok se hoda ulicama. Gledam u pizzu koju prave i peku u otvorenoj peći i koja je taman tolika da se završava na početku tvog stola. Paste…..poseban meni u jelovniku za uživanje. Smazah jednu, dok trepneš.Espreso se pije stojeći, za šankom. Sedenje se posebno naplaćuje. Noge mi trnu od umora. Sešću! Kad je bal, nek je bal.

Bicikle, bicikle, bicikle……biciklisti na sve strane. I obavezno razgovaraju telefonom dok voze. A biciklistička uniforma za italijanke je tip-top sređenost. Haljinice, suknjice, uske pantalonice, cipelice sa štiklom ili čizmice…..toplo preporučujem nišlijkama, koje imaju bicikl da primene ovaj recept. Ma, kupiću bicikl! Sve ostale rekvizite, posedujem.

Firenca je tu. Snovi ipak mogu da postanu stvarnost – ako ih žarko želiš i stalno sanjaš – kaže moja mama. A moja mama je uvek u pravu. I tu se uklapam. Italijani obožavaju svoje mame.

Sanja Vidojkovic

Post Author: Milan Petrović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *