Korona virus i radno vreme: Da li ćemo zbog pandemije raditi manje, ali kvalitetnije

žena i mapa sveta — Hoćemo li raditi drugačije?

Širenje korona virusa dovelo je do ogromnih promena u radnim životima miliona ljudi, od povećanja obima rada od kuće, do prinudnih godišnjih, pa čak i gubitka posla.

U Indiji, samo u aprilu je 122 miliona ljudi postalo nezaposleno.

I dok zemlje pokušavaju da odrede kako bi život mogao da izgleda posle izolacije, javljaju se nove ideje o tome kako, gde i kada ćemo raditi.

„Ova pandemija mogla bi da dovede do novog talasa razumevanja kako ljudi treba da sarađuju i rade zajedno”, kaže doktorka Mirijam Mara, profesorka finansija u Poslovnoj školi Henli.

„Već možemo da vidimo da je suština povratka na posao preispitivanje broja radnih sati, produktivnosti i organizacije rada.”

Novi Zeland, Kanada i Finska nagovestili su da budućnost podrazumeva kraću radnu nedelju i fleksibilno tržište rada.

Promena načina na koji radimo mogla bi da poveća produktivnost, izbegne davanje otkaza i oslobodi vreme koje za promenu možemo da utrošimo na vlastito zdravlje, blagostanje i razonodu.

Ali postoje i upozorenja da se ne eksperimentiše u vreme kad se nebrojene kompanije suočavaju sa neprikosnovenom ekonomskom katastrofom.

Raditi manje

otac i sin peru krastavac — Hoćemo li imati više vremena za porodicu?

Ako ćemo već da preispitujemo način na koji ćemo raditi u budućnosti, možda bi trebalo da počnemo od ustanovljavanja koliko stvarno moramo da radimo.

Doktorka Mara je provela veći deo prošle godine sakupljajući podatke iz 250 kompanija u Velikoj Britaniji koje su uvele četvorodnevnu radnu nedelju, ili smanjivši ukupan broj radni sati ili ih preraspodelivši na četiri radna dana.

„Mora da bude pod punom platom, inače je to onda samo honorarni rad”, kaže ona.

Otkrila je da ove kompanije mogu da „uštede i do 104 milijarde funti preko povećane produktivnosti i poboljšanog fizičkog i mentalnog zdravlja osoblja.”

Ali drugi tvrde da će kraća radna nedelja koštati kompanije novca.

„Nećete dobiti nešto ni za šta”, kaže Danijel Hamermeš, ekonomista rada sa koledža Barnard i profesor emeritus sa Univerziteta Rojal Holovej u Londonu.

„Sanak je pusti misliti da možete da radite manje a da dobijete više i postoji gomila dokaza za to.”

Reorganizovanje radne nedelje neće nužno funkcionisati kod ljudi koji već rade sezonski ili fleksibilno.

„Lako mogu da sabijem nastavničku radnu nedelju u manji broj dana”, kaže profesionalna čelistkinja i nastavnica muzičkog Teti Teo.

Ali njen rad kao izvođačice nije tako lako reorganizovati.

„Dva meseca ne bih imala ništa, a onda bih čitave sezone morala da nastupam sedam dana nedeljno.”

Tereza, koja je tražila da ne objavimo njeno pravo ime, radi kao psihoterapeutkinja za Britansku nacionalnu zdravstvenu službu.

Ona vidi kako bi manje radnih sati moglo da bude privlačno za mnoge, „ali u mom slučaju, ne vidim kako bilo koji zdravstveni radnik može da nagura više pacijenata u manji vremenski period.”

Raditi pametno

žena za kompjuterom — Hoćemo li biti udaljeni jedni od drugih?

Tokom ove pandemije, kompanije su morale da se oslanjaju na tehnologiju ne samo da bi se povezale sa mušterijama, već i da bi njihovi zaposleni uopšte mogli da rade.

Za veliki broj zaposlenih – makar u bogatijim ekonomijama – budućnost rada podrazumeće da „više ljudi provodi vreme kod kuće, radeći na daljinu i manje koristeći kancelarijski prostor”, kaže profesor Hamermeš.

„To ne znači da će efikasnost i kvalitet robe i usluga da se smanji ili pokvari”, kaže doktorka Mara.

„To je samo drugačiji način rada, a očekivanja klijenata takođe se menjaju u skladu s tim.”

Članovi kvarteta — Kolege ne mogu uvek da rade uživo

Rad od kuće je oprečno iskustvo za Teti.

„Mogu da se pomirim sa predavanjem od kuće, ali mi očajnički nedostaje lična interakcija sa mojim đacima”, kaže ona.

„Ponekad morate da naštimate instrument ili popravite držanje gudala ili poziciju ruke… a to ne možete tako lako preko ekrana.”

Kao izvođačici, to joj je još teže.

„Rad od kuće je beznadežan. Ne možete to da radite. Ne možete da držite koncerte, ne možete čak ni da držite probe”, kaže ona.

Uporno je pokušavala da navede svoj barokni kamerni orkestar da drži probe „preko Zuma, na Skajpu, pa čak i na telefonu… ali digitalno kašnjenje je toliko da je to praktično nemoguće. Mi cvetamo kad smo zajedno, a ne možemo nikako da budemo.”

Za to vreme, Tereza je ustanovila da je sve teže izlaziti na kraj sa povećanom blizinom kuće i posla.

„Ja sam psihoterapeutkinja, ono sa čim ja imam posla ne odgovara uvek kućnom okruženju”, kaže ona.

„Teško je donositi određene stvari i reči u moj dom. Takođe, strašno mi je teško da razdvojim radno vreme i vreme koje provodim sa porodicom.”

„Mora da postoji jasno razgraničenje, jer to čini boljeg i jačeg psihoterapeuta.”

Raditi bezbednije

radnici na građevini — Šta to znači za manuelne radnike?

Ljudi koji rade na mestima kao što su prodavnice, bolnice i farme nisu mogli da obavljaju poslove na daljinu, ali tokom pandemije je kontrola zaraze postala nova briga.

„Za one koji moraju da rade na licu mesta, socijalno distanciranje je glavna mera”, kaže doktorka Mara.

„Nećemo videti kako se kompletna radna snaga vraća u velikim masama.”

Drugo rešenje je klizno radno vreme i uvođenje novih smena, kako bi se smanjio broj ljudi prisutnih u poslovnim zgradama u svakom trenutku.

S posebnim izazovima suočavaju se zabavljači i pružaoci razonode. Fizičko distanciranje u bioskopima i koncertnim salama znači da broj ljudi koji plaćaju kartu i kojima je dozvoljeno da uđu možda nije dovoljan kako bi se pokrili svi troškovi.

„Većina sala mora da bude puna u određenom kapacitetu da bi se bilo na nuli”, kaže Teti.

„Ukoliko smeju da prime samo manje od četvrtine publike, a ne dobiju subvenciju ili pomoć, to onda neće biti moguće.”

Prihodi za sve

piuni na novcu — Da li ćemo imati dovoljno novca?

Možda najrevolucionarnija ideja za budućnost rada nije „gde” ili „kako” zarađujemo za život, već „koliko” treba da budemo plaćeni za to.

Istoričar Rutger Bregman kaže da je vreme da se razmisli o „davanju novca besplatno svima. Ne kao uslugu, već kao njihovo pravo.”

Ovaj univerzalni osnovni prihod, iliti UBI, ne bi bio „tek za nekoliko godina, ili samo u zemljama u razvoju, ili samo za siromašne”, tvrdi on u svojoj knjizi „Utopija za realiste”.

Ova ideja nije nova; pojavljuje se u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine (Član 25).

„Indija je spremna za univerzalni osnovni prihod”, kaže profesorka Šamika Ravi, stručnjakinja za ekonomiju iz Delhija sa Instituta Brukings.

„Možda se to neće desiti prema ‘skandinavskom modelu’, gde imate zaista UBI za sve, ali osnovna platforma za one kojima je to potrebno postoji.”

Korona virus: „Umrećemo od gladi ako se ovo nastavi”, upozoravaju otpušteni radnici

U zemlji u kojoj otprilike 30 odsto populacije živi ispod granice siromaštva, „ciljani transfer povlastica mogao bi da bude najbolje rešenje”, kaže profesorka Ravi, ali potreba i sredstva za to postoje.

UBI bi mogao da doprinese i smanjenju rodnog jaza u platama. Profesor Hamermeš kaže da bi on trebalo da se deli „po osnovi odrasle osobe, a ne po osnovi porodice, inače bi to uticalo na izbore u vezi sa brakom i formiranjem domaćinstva.”

Ali ne podržavaju svi ovu ideju.

„Baš kao i rad od kuće, mislim da je UBI lepa teorija koja u stvarnosti ne ispada baš onako kako ste je zamislili”, kaže Tereza.

„Mislim da bi u praksi mogla da dovede do nejednakosti i izazove više problema nego što bi ih rešila.”

Realnost nejednakosti

I dok neki ljudi pozdravljaju odbacivanje dugog putovanja na posao zarad fleksibilnijeg radnog vremena, za druge to znači finansijsku propast.

Široko rasprostranjen rad na daljinu „mogao bi, nažalost, da znači da će potražnja za niskokvalifikovanom radnom snagom kao što su čistači kancelarija opasti i da će oni ostati bez posla ili da će im se smanjiti plata”, kaže profesor Hamermeš.

„’Nova normalnost’ dovešće do daljeg produbljivanja ekonomske nejednakosti.”

U Indiji je nezaposlenost u aprilu dostigla čak 23,5 odsto, za razliku od prethodnog meseca kad je bila 8,7 odsto, prema Centru za nadgledanje indijske ekonomije.

Za 90 miliona malih trgovaca i radnika koji su izgubili poslove, ideja o radu na daljinu ili uvođenju veće fleksibilnosti mogla bi da bude poslednja stvar koja im je na pameti.

Promenu načina rada možda bi bilo teško sprovesti. Možda bi bilo skupo. Možda bi bilo rizično. Svakako je zastrašujuće. Ali mnogi tvrde da to ipak mora da se uradi.

„Skoro dve-trećine anketiranih firmi u studiji prijavilo je poboljšanje produktivnosti osoblja”, kaže doktorka Mara.

„Sedamdeset osam odsto tih firmi reklo je da je njihovo osoblje srećnije, manje pod stresom (70 odsto) i da je uzimalo manje bolovanja (62 odsto).”

Kad je Majkrosoft isprobao kraću radnu nedelju u Japanu, to je bilo hvaljeno kao nedvosmisleni uspeh. Prodaja je skočila, produktivnost se povećala, a 92 odsto onih koji su uzeli učešće rekli su da su sada srećniji nego što su bili.

Studije pokazuju i da su kompanije sa fleksibilnim radnim vremenom sklonije da privuku i zadrže talentovane radnike.

Slobodno vreme je suvo zlato

„Jedan slobodan dan više tokom nedelje mogao bi da podstakne ljude na više kupovine, češće odlaske u restorane i uopšteno veće promet novca”, kaže doktorka Mara, a njeno istraživanje potkrepljuje tu tvrdnju.

Na Novom Zelandu, premijerka Jasinda Arden već je pozvala poslodavce da budu fleksibilni i da razmisle o uvođenju kraće radne nedelje, u nadi da će to delovati podsticajno na lokalni turizam.

Sana Marin, liderka Finske, govorila je u korist boljeg balansa između rada i života i da bi volela da vidi četvorodnevnu radnu nedelju na punoj plati.

Kad se kompanije odluče za kraću radnu nedelju, one troše manje električne energije, a smanjuju i „potrebu za transportom i emisijom ugljenika”.

Ove rezultate potvrdio je Majkrosoftov japanski eksperiment, u kom je potrošnja električne energije opala za 23,1 odsto a korišćenje štampača za skoro 60 odsto.

Vremena se zaista menjaju

Henri Ford prvi je uveo petodnevnu radnu nedelju

Možda je teško zamisliti radikalnu promenu u načinu na koji radimo, ali istorija pokazuje da je to istinski moguće.

U vreme industrijske revolucije, 1890-tih, fabrički radnici radili su šest od sedam dana nedeljno i od njih se očekivalo da rade 100 sati.

Godine 1926, Henri Ford „industrijski titan, osnivač kompanije Ford motors i tvorac Modela T, postao je prvi čovek koji je primenio petodnevnu radnu nedelju”, kaže Rutger Bregman.

On je i zadržao radnike na punoj plati.

„Ljudi su ga proglašavali ludim. A onda su počeli da slede njegove korake”, kaže Bregman.

Petodnevna radna nedelja možda je uobičajena za mnoge firme širom sveta danas, ali velike su šanse da bi to moglo još jednom da se promeni.