Knjaževac 05/10/2022
Priče koje se bave decom i izveštavanjem od deci/mladima izdvajaju se kao najteže za definisanje, istraživanje i izveštavanje. Novinari su u tim slučajevima često suočeni sa jedinstvanim etilkim, pravnim i praktičnim pravilima koja se moraju poštovati radi očuvanja privatnosti i dostojanstva deteta.
Postoje mnogobrojni primeri u kojima su deca/žrtve iskorišćeni u medijima zarad senzacionalizma i zbog verovanja nadležnih – urednika, da prikazivanje i izveštavanje o žrtvama doprinosi većem tiražu, pregledima i većoj količini prodatih primeraka. U medijima se prema “pravilu” na decu/žrtve nailazi najčešće u negativnom kontekstu koji je često veza za traumatične dogadjaje.
Zabeležen je porast broja tekstova u kojima su pretpostavke predstavljene kao činjenice, bez adekvatnih dokaza, naslovi često ne odgovaraju sadržaju, a sve je više slučajeva u kojima se ne štiti dostojanstvo žrtve.
Iz domaće javnosti i medijskih članaka možemo izdvojiti brojne primere koji ukazuju na lošu praksu pri izveštavanju i pravljenju reportaža o traumatičnim dogadjajima koji se tiču dece i mladih
Primer I:
Slučaj nestale dvanaesto godišnje devojčice M.K (Malčanski berberin) nestale 2019.godine koja je pronadjena nakon deset dana opsežne potrage koja je alarmovala Srbiju. Iako je devojčica žrtva, mediji su već na samom početku prikazali drugačiju sliku u javnosti.
Medijska slika: Uzimajući u obzir specijane okolnosti , međunarodne standarde i domaće zakonodavstvo bilo je za očekivati da će izveštavanje biti profesijonalno.U stvarnosti situacija je bila suprotna. Sve je počelo sa medijskim špekulacijama da je devojčica Romkinja. Objavljivanjem neprimernih opisa, i lažnih vesti, što je samo kulminiralo kad je devojčica pronađena. Nekoliko tabloida je objavilo fotografiju devojčice na kojoj se vide povrede, prestrašenost i iscrpljenost. U roku od mesec dana,Savet za štampu primio je 25 žalbi, koje su uputili roditelji devojčice, različite organizacije i geađani.
U ovom slučaju novinari nisu poštovali dostojanstvo žrtve, njen identitet i zabranu otkrivanja identiteta. U javnosti su iznesene razne informacije koje su u potpunosti neistinite, koje su od smaog početka javnosti prikazali drugačiju sliku i doprinele povećanom broju predrasuda i diskriminacije žrtve.
Primer II:
Kao primer loše prakse i izveštavanje posebno se izdvaja slučaj ćerke ubijene pevačice Jelene Marijanović.
U ovom slučaju devojčica je u sudkom postupku izdvojena kao svedok zločina, i od devojčice koja je u tom trenutku imala pet godina očekivalo se svedočenje koje bi i odraslima predstavljalo izazov. Mediji su ovu situaciju iskoristili kao priliku da o devojčici objave sve dostupne informacije, kao i pojedine neistine. U ovom slučaju nemoguće je zamisliti kako će život ove devojčice izgledati u budićnosti uzimajući u obzir sve ono što je u javnosti o njoj objavljeno.
Primer III:
Pre oko 5 godina je objavljen tekst o devojčici kojoj je majka umrla, a otac se nakon toga ubio. Svi detalji su bili objavljeni, ime oca, mesto boravka, ime devojčicekao i detalji detalji oproštajnog pisma njenog oca. Dete je tada imalo pet godina i otišlo u hraniteljsku porodicu na selu. Pet godina nakon toga, ona je na internetu ukucala svoje ime i kao rezultat pretrage izašli su svi objavljeni tekstovi. Hranitelji su se obratili Savetu za štampu i medij je pristao da se ukloni tekst. Međutim, šteta je već načinjena. Oni su rekli da su shvatili šta su učinili. Međutim, u trenutku (objavljivanja teksta) niko nije razmišljao o mogućim posledicama.
Primer IV:
– Pošto je u Bečeju ubijen maloletnik E.B. roditelji su tiražnom dnevnom listu ustupili fotografije mrtvog mladića sa vidnim povredama. Sa željom da demantuju teze da je dete preminulo nesrećnim slućajem. Fotografija je objavljena na naslovnoj strani. Komisija je odlučila da je u ovom slučaju više tačaka članova IV Kodeksa novinara Srbije-Pored objavljivanja neprimernih sadržaja koji mogu imati štetne uticaje na decu,prava na dostojanstvo dece,žrtava zločina i drugih ugroženih grupa.
Ovaj slučaj dobro ilustruje i odrdbe Kodeksa koji se tiču odnosa prema izvoru informacija da novinar nesme da zloupotrebi emocije drugih ljudi odnosno da izvori nisu uvek svesni moći medija i posledica izjava.
Ovakvi primeri loše prakse dovode nas do zaključka da je neophodno da novinari nauče posebne tehnike razgovora sa decom, da se trude da uvek imaju dozvolu roditelja i da znaju kako da izađu na kraj sa komplikovanom situacijom. Edukacija novinara i profesionalizacija su nužni kada su u pitanju medijski sadržaji koji se tiču dece.
